Svetlana

Antonia Dika u razgovoru sa Svetlanom Janković. 
Svetlana je bivša oficirka JNA. Radila je kao potporučnik saobraćajne službe u vojarni Šepurine kod Zadra.

Isječak iz intervjua
SJ: Dobro se sećam, ta kasarna je imala solarne panele za grejanje vode, za servis i tako. U građevinskom smislu su objekti bili dobri. Ne znam kada su izgrađeni, čak mislim da je možda pravljeno negde '70-ih, između '70-ih i '80-ih godina. I ti neki hangari u koje je bila smeštena tehnika i sve ostalo. Svi objekti su bili relativno novi. Tada, u najsrećnije vreme mira, u kasarni je bilo oko hiljadu i po vojnika.

AD: Na Šepurinama samo?

SJ: Da, na Šepurinama. Inače je Zadar bio vojni grad. Oko dve trećine stanovništva je bila vojska. Čini mi se da je bilo trinaest kasarni. Ako vidiš počevši od Zemunika gore, pa su bila dva vojna školska centra ogromna… Bio je ogroman procenat stanovništva koji je pripadao vojsci. Tako da je prosto razumljivo što Zadar nikad nije voleo vojsku. Kol'ko god da u nekim stvarima ekonomski to donosi neki boljitak, ipak to stalno prisustvo, pretpostavljam da nije lagodno.

AD: A je li se osjećao turizam tada?

SJ: Da, da, to je bilo sve puno leti, vojnici su obožavali kada dobiju izlaz u grad sredom, subotom i nedeljom.Pa im je bilo malo do 22 časa, znaš, jer tek onda je najbolje vreme na terasama sa muzikom… Nije to ništa smetalo turistima, naročito mlađim. Zadar je bio pun k’o oko. Sav hotelski prostor koji je bio, to je bilo krcato sve.

AD: Jesi vidjela šta je sa Šepurinama sada? Jesi bila tamo poslije?

SJ: Onoliko koliko ja znam, odmah po našem odlasku su oni zarobljeni varaždinski tenkovi prevezeni u tu kasarnu. Kasarna je isto bila bombardovana od strane avijacije sa Zemunika. Ali šta je posle bilo, ja ne znam. Nisam nikada otišla tamo posle. Volela bih.

AD: Tamo je poslije izgrađena avio pista. To nije još bilo kada si ti bila, zar ne?

SJ: Ne, nije bila pista, ali ta kasarna je ogromna. E, sad ti zamisli mene kao potporučnika koji ima sedam osmatračnica, ili osam, i koje sve treba da se obiđu za vreme dežurstva. Pređeš najmanje dvadeset kilometara u toku jednog obilaska. Ne znam da li još uvek postoje. 

AD: Ali tada je već bio turistički kompleks odmah pored, Punta Skala, zar ne?

SJ: Jeste, jeste, kako beše, Punta Skala, znam, odlazili smo, imam čak vrlo lepe uspomene.

AD: Tamo ste se išli kupati?

SJ: To ne smem da ti kažem, to je već vojna tajna. (smijeh)

AD: Znači nije se smjelo ići tako negdje?

SJ: A dobro, svakako nisi smeo da ideš u uniformi. Ali je onda bilo presvlačenja po šumi, pa onda kupanja, pa vraćanja i tako svašta nešto. Redovna vojska nije nikako smela. Ovde govorim o aktivnom vojnom sastavu.

AD: Turistički kompleks je bilo baš blizu Šepurina.

SJ: Da, blizu je bilo, ali ne može da se direktno iz kasarne dođe, nego mora da se vrati na put, pa onda od tamo da se uđe.

AD: Zanimljivo je to, vojne zone su se držale u tajnosti, retuširale u avio-snimkama, a zapravo je kasarna Šepurine bila tik do mjesta gdje su internacionalni turisti ljetovali.

SJ: Ali pazi, ti iz Punta Skale ne vidiš Kasarnu. Zato što imaš onu silnu makiju i šumu između. Turisti nisu ni pretpostavljali da je tu kasarna, osim onih koji bi zalutali do ulaska na kapiju.